Srbija je zemlja koja sa ponosom može reći da pravi dobra vina i može stati „na crtu“ mnogim vinskim zemljama. Ono što nedostaje našoj vinskoj sceni je povezivanje sa ljudima.
Danas u moru svega što nam se nudi, najbitnija je emocija koja se probudi. To je ono što povezuje ljude i brend. To je ono zbog čega ću preći pola grada da kupim vino koje volim. Zato što ću želeti da opet osetim tu emociju koju mi je probudilo.
Zato ću želeti da se vratim u tu vinariju i preporučiću je svima. Znam kako sam se ja osetila, znam sa kojim žarom prepričavam. Zato ću biti dosadna svim svojim prijateljima i poznanicima sa pričom „šta obavezno da probaju“ i „gde moraju otići“.
Pamtim po emocijama i osećajima, po priči koju sam čula u vinariji, po tonu glasa i strasti sa kojom su domaćini pričali, po iskrama u očima kada govore o novim projektima, vinima, berbi.
Ne pamtim po dobroj reklami, veličini, luksuzu, profi slikama. Nije stvar u kvantitetu, ni u veličini, već u kvalitetu i emociji.
Iz ugla strastvenog potrošača, zaljubljenika u vino i putovanja, obilaske, osobe gladne istraživanja i učenja, mišljenja sam da svaka vinarija treba da zna pet stvari:
1. Svaka vinarija je posebna na svoj način
Svaka vinarija ima svoju jedinstvenu priču – istoriju, anegdote i dogodovštine. Svaka je na različitom mestu nastala, iz različitih razloga. Vina su drugačija – boja, arome, ukus…
Ne postoje dva ista vina, ni dve iste vinarije. Ne postoje ni slične, jer svaka ima ono nešto samo svoje. To „samo svoje“ treba voleti i isticati, jer je to ono po čemu će baš tvoja vinarija ostati nekome urezana u sećanje.
Ne mislim ovde na „izmišljanje tople vode“ i smišljanje bajki, već na stavljanje fokusa na autentičnost koju sigurno svaka vinarija poseduje – i mlada i ona sa dugogodišnjom tradicijom.
Naziv vinarije, vina, položaj vinograda, slike, citati, etikete, štopciger, čaše… Elementi koji čine različitost i posebnost. Sigurno postoji nešto što je karakteristično baš samo za jednu vinariju.
Velike vinarije možda posebnost imaju u svojim etiketama, istoriji, osvojenim nagradama… Manje, porodične vinarije su specifične po tradiciji, dogodovštinama, ideji da se pokrene biznis…
2. Ljudi su duša vinarije
Ljudi koji čine vinariju su njena glavna snaga i energija. Oni su ti koji učine da se osećam lepo, prijatno. Oni me zaintrigiraju pričajući mi priču o vinariji. Njihov ton kojim pričaju. Reči koje koriste. Strast koja im se probudi. Znanje koje poseduju. Ne „školsko“ znanje u brojkama, datumima, ciframa. Već znanje o imanju, o vinariji, o istoriji.
Važno je da se priča prenese na upečatljiv način. Nije isto ako čujem priču od osobe koja priča ravnim tonom, sebi u bradu i moli se Bogu da joj se nijedno pitanje ne postavi. I ako mi priču priča harizmatična osoba, sa puno energije i živosti – osoba koja sa radošću deli informacije sa mnom.
Da li je sala za degustaciju veličine 300 m2 sa pozlaćenim stolicama, i cifre koje su uložene u biznis, nešto je što posetioce ne zanima. Svi znaju da je vinarstvo „skup hobi“.
Osećaj koji se probudi u sali ma od koliko god kvadrata, i doživljaji koji se prožive, nešto su što će se prepričavati, pamtiti i deliti sa drugim ljudima.
Preporuka je „najjeftinija reklama“ koja može da se dobije, a ujedno i reklama koja je najefikasnija i najtrajnija. Pođite od sebe. Da li biste pre otišli u restoran za koji ste videli reklamu sa profi slikom t-bone steak-a sa pireom od špargle na keramičkom, skupom belom tanjiru uz jednostavnu rečenicu koja hvali hranu ili u restoran za koji ste dobili preporuku od prijatelja uz pojašnjenje i opise slasnih zalogaja mekanog, sočnog bifteka koji se topi u ustima od slatkoće serviran uz savršene mlade krompiriće zlatno-žute krckave korice…?
3. Vinarija ne radi na sat
„Ručak i degustacija traju sat vremena.“
Ne. Ručak i degustacija nemaju određeni vremenski okvir. Idu svojim tokom, bez forsiranja, požurivanja, preskakanja određenih delova vinarije ili preskakanja isprobavanja nekih vina.
To ne znači da je u redu da gosti sede po 3 sata sa jednim vinom, jer čekaju da im se „slegne“ da bi mogli da nastave dalje. To znači da su vinarije te koje određuju tok posete i degustacije, i određuju ga vremenski. Ali to ne prenaglašavaju. Već vode obilazak i degustaciju.
To je kao kada odete u novi grad i platite turističkog vodiča. Nećete vi njega vodati po gradu u obilazak, pričati priče i birati mesta za stajanje. Vodič će sam organizovati celokupnu turu u kojoj smo mi, kao turisti, samo učesnici i pratioci. Da, nekada će se na „instagramičnom“ mestu zadržavanje produžiti za koji minut, ali to neće uticati na skraćivanje cele ture, već jednostavno ili produžetak iste ili će neki delovi biti „ubrzani“.
4. Degustacija po vinskom bontonu
Degustacija i serviranje po vinskom bontonu je stvar koja mora da se podrazumeva u svakoj vinariji. Nisu svi koji dođu somelijeri, ali ako su već tu, treba da znaju šta piju i na koji način to treba da urade. Čaše sa tragovima kapljica, musave ili mokre su nešto što u vinariji ne bi smelo biti dozvoljeno. Da li biste u banci koristili ižvrljanu uplatnicu?
Bitno je da vina idu po redu – od belih, rose do crvenih. Od onih sa najblažim aromama do onih sa najtežim. Da se vina slažu uz hranu koja je poslužena.
Meni su ove stvari jako bitne. Nisam somelije i ne mogu po mirisu da prepoznam godinu. Za sortu može ponekad da mi se „posreći“. Želim da znam koja je sorta, iz koje godine, koliko ima % alkohola, koliko je odležavalo u inoxu koliko u bariku. Želim da čujem priču o vinu. O njegovim aromama. Volim da čujem preporuke za slaganje vina i hrane, koji zalogaj bi bilo najbolje da probam uz vino koje mi je trenutno servirano.
Na ovaj način se širi vinska kultura i vinski bonton. Imamo vinsko tržište koje je u ekspanziji, potrebno je da imamo i ljude koji će ga shvatati i podržavati, ne iz mode već iz ljubavi. Vinski „krug ljudi“ već postoji, i treba da bude otvoren za nove zaljubljenike.
Ne treba svi da budu stručnjaci, postoje ljudi koji su učili za somelijera. Treba svi da znaju osnovne elemente prilikom konzumiranja vina. Kako se drži čaša, šta znači barik… Kada pričaju o bukeima vina, da znaju o čemu pričaju. A sve ovo su stvari koje se čuju i „pokupe“ od naučenih ljudi prilikom poseta vinarija, sajmova, vinoteka.
5. Specijalno za vas (nas)
Baš specijalno za mene i moje prijatelje otvoriće se još jedna boca vina, koja inače nije u sklopu degustacije, ali eto, ona mora da se proba! Oduševljenje!
Ili, ponesite svoje čaše u podrum, jer ćemo morati da probamo nešto posebno! Pa prosto ne verujem, baš ja ću imati čast da probam nešto posebno. I verujte, uvek bude najbolje i posebno doživljeno.
Ne zato što je to „još jedna čaša vina“ već zato što je to samo za nas još jedna posebna čaša vina. Probudi se znatiželja, čula se izoštre, oseti se zahvalnost i uzbuđenost. Hej, pa probam nešto što još uvek nije na tržištu, stvarno su carevi! 🙂
Sitnice koje povezuju emocije sa vinarijom. Jer ste vi učinili da se mi osećamo posebno i važno. A sigurna sam, svako voli da se oseća tako bar ponekad.
Do sledeće vinske priče živeli za sve divne emocije koje se pamte! 🙂