SUBOTA U VINARIJI “KIŠ”

Sremska prestonica vina

Sremski Karlovci u ravničarskoj Vojvodini nadomak Fruške Gore, sa velikim brojem sunčanih dana, na samoj obali Dunava predstavljaju idealno mesto za vinovu lozu, što nam govori i veliki broj porodičnih vinarija koje se nalaze u ovom gradu.

Na samom ulasku u Sremske Karlovce sačekaće vas tabla sa 4 putokaza za različite vinarije. Nakon nekoliko minuta vožnje, ukoliko budete obratili pažnju na okolinu, videćete da na veliki broj ograda stoji znak za vinariju i uglavnom prezime porodice koja tu živi i po kojoj je i vinarija dobila ime.

Vinarija koju sam obišla je jedna od najstarijih na ovom području. Njihova tradicija počinje još davne 1801. godine sa zasadom prvih vinograda, a 1830. je započela i berba i proizvodnja grožđa.

Šta se dešavalo u periodu između (29 godina) i dalje je misterija i za samu porodicu Kiš.

Poseta vinariji je zakazana par dana unapred. Vinariju sam kontaktirala putem telefona sa instagrama i oduševila me je ljubaznost i fleksibilnost u dogovoru oko vremena i same degustacije. Napomena za sve koji žele da posete vinariju Kiš, a imaju zakazane obaveze i posle – unapred otkažite sve, jer od planiranih 3h obilaska vinarije i degustacije, u obilasku smo proveli preko 6h, pa je šetnja Sremskim Karlovcima ostala za drugi put, a večera u Novom Sadu se ohladila 🙂

U vinariji Kiš nas je dočekao Predrag, unuk deda Kiša. Priču o vinariji i tome kako je zavoleo vino, vinogradarstvo i proizvodnju vina ispričao nam je vodeći nas u šetnju kroz vinograde.

Deda Kiš je ljubav prema vinu gajio još od malih nogu, i u svoja tadašnja skromna 3,5 ha vinograda je zasadio nekoliko sorti grožđa koje su bile pogodne za tlo koje se tu nalazi. Kako je imao samo jedno dete – ćerku, deda i zet su bili odgovorni za vođenje vinarije i staranje oko vinograda. Malo po malo, tadašnjih skromnih 3,5 ha vinograda je danas dostiglo 12 ha, i planira se još proširenja.

Deda je svoju ljubav prema vinu uspeo da prebaci i na unuke, koji su danas ponosni vlasnici ove dobro poznate i cenjene vinarije, Tanju i Predraga.

 

Šetnja kroz vinograde

Naš obilazak je započeo u vinogradima i meni je ovo bio najzanimljiviji deo. Smatram da vino nije samo flaša i sadržaj koji je ispunjava, već sve ispočetka – tlo na kome raste grožđe, briga i posvećenost vinogradima, tradicija i priča vinarije, ljubav koja je uložena u proizvodnju, podrum gde vino sazreva i gde se čuva – dok je flaširanje samo završni momenat serviranja ovog pića nama koji nemamo svoju proizvodnju.

Vinogradi se nalaze nedaleko od Sremskih Karlovaca, izdeljeni u nekoliko parcela, u mestu koje se nekada zvalo i Šećerni do, jer je na ovom mestu grožđe imalo najveći procenat šećera. Na blagoj padini, okrenutoj Suncu i Dunavu, vide se stubovi i strukovi vinove loze koji su trenutno u fazi buđenja i spremaju se za novu „sezonu“. Ovde se nalazi i deda Kišov vinograd – Mataj – sa tradicionalnim, starim drvenim stubovima.

Od crnih sorti uzgaja se Merlot, Portugizer i Frankovka, a od belih tu su nezaobilazni Chardonnay, Grašac beli (ili Italijanski rizling) i Rajnski rizling.

Na ovom mestu se i planira pravljenje vinarije, restorana i apartmana sa pogledom na vinograde i Dunav, a za sada je tu podrum sa nekoliko inox komora u kojima vino mirno čeka da dostigne svoj vrhunac i zrelost kako bi moglo da se flašira i plasira dalje na tržište (ako se pre toga ne popije 🙂 ).

Vina iz inoxa, berba 2018

Imale smo priliku da probamo vina koja su i dalje u procesu odležavanja, mlada vina direktno iz inox posuda i podruma, vina koja još uvek nisu u prodaji.

Iz inox komora direktno u naše čaše prvi se našao Grašac – lagano, lepršavo. Na mirisu svež sa aromama zelenih, kiselih jabuka. Još uvek mlado belo vino, suvo, sa izbalansiranim kiselinama, i većim procentom alkohola, bar po vinskim suzama koje su ostavljale jasne tragove na čaši, jer po ukusu nisam imala takav osećaj.

Zatim smo prešli na rose – kupažu Frankovke i Merlota. Na mene nije ostavio preterani utisak, možda zasenjen probanjem sledećeg vina koje je odnelo ubedljivo prvo mesto, a možda mu je potrebno još vremena kako bi zablistalo punim sjajem.

Vino koje nas je sve oduševilo je mlado belo vino, vino kraljeva – Rajnski rizling sa oko 18 grama šećera. Miriše na cveće, svežinu i lajm. Slatko vino, a opet ne preterano, već ulepšano sa taman dovoljnom količinom kiseline da kada ga progutate prvo se oseti svežina i slatkoća, i zatim ostaje prijatno kiselkast ukus u ustima koji se zadržava nekoliko trenutaka i kao da budi žeđ i mami da se proba još i oseti opet ona početna slatkoća. Što možda i jeste odlika mladih, još nedovoljno zrelih vina, slatko je i pitko, i preti mu opasnost da bude popijeno i pre flaširanja i plasiranja na tržište.

Vino nam se toliko dopalo da nam je čak i Laki, prijatelj vinarije, izašao u susret, prekinuo sa svojim radom i doneo još vina u vinograde kroz koje smo se šetale.

Šetnja se završila vožnjom traktora kroz vinograde. Neki su se vozili traktorom, a neki su i vozili (u svoj CV sam kao dodatni bulet stavila i profesionalni vozač traktora sa prikolicom).

Ponovno pregledavajući ponudu na sajtu, mislim da vožnja traktor(om)a ne spada u zvanični paket obilaska vinarije, ali je bila završnica koja je dodatno ulepšala ovu posetu.

Degustaciona sala i (zvanična) degustacija vina

Kako ovo nije bila degustacija (?!) već samo ljubaznost i želja domaćina da sa nama podeli ukuse vina koja još uvek nisu stasala za flaširanje, na pravu degustaciju smo se zaputili u degustacionu salu, koja se nalazi u kući porodice Kiš i predstavlja staru vinariju, mesto gde se još sa početka tradicije ove porodične vinarije zapravo pravilo vino.

U lepo uređenom ambijentu sa zidovima punim diploma i medalja, slikom deda Kiša i drvenim stolovima, sačekala nas je prava domaća hrana i naravno, još vina.

Uz ukuse domaće kobasice, slanine, pršute i raznih sireva, započeli smo, zapravo nastavili smo sa degustacijom vina.

Vinarija Kiš ima osam vina u svojoj paleti, četiri bela, jedno roze, dva crvena i bermet.

Prvo vino za degustaciju i sada je bilo Grašac.

Zanimljiva priča o Fruškogorskom Grašcu je zapravo priča o njegovom imenu. Svi ste čuli za Italijanski rizling, i nažalost, priča koja se vezuje za ovo vino nije pohvalna. Italijanski rizling asocira na „špriceraška“ vina, vina koja se kupuju u tetrapaku i koja se služe u kafanama koje nisu baš na dobrom glasu. Međutim, ovaj rizling bije samo loš glas, a zapravo je jako kvalitetna sorta grožđa i vino može biti izuzetnog kvaliteta. Zbog velike odbojnosti prema ovoj sorti, dodeljen joj je sinonim – a to je grašac beli ili graševina. Ime je dobila po bobicama grožđa koje liče na grašak – sitnije su, zbijene i zelene. U Srbiji je novo ime Italijanskog rizlinga postalo sve popularnije 2015. godine kada se prvi put pojavilo na etiketi vina vinarije Kiš.

Nakon osvežavajućeg Grašca, prešli smo na Misteriju – sortno vino Rajnskog rizlinga. Misterija se proizvodi u dve linije – polusuvo i suvo vino. U odnosu na rajnski rizling koji smo probali u vinogradu, ova dva su stasala, zrela vina. Jakog voćnog mirisa limuna, na ukusu sveža, zlatkasto žute boje, srednjeg tela. Odlično su se slagala uz domaći kravlji sir koji smo degustirali.

Zatim je na red došao Chardonnay, moja ne baš omiljena vrsta vina. Roze smo preskočili, i prešli na crvena vina.

Portugizer, crveno sortno vino je bilo sledeće na redu. Nekada je bilo tipično crveno vino Fruške gore, a najveću slavu imalo je u Sremskim Karlovcima, kada je bilo normalno da svaka domaćinska kuća ima mladog Portugizera za posluživanje. Ovo vino se još nazivalo i „svatovac“, jer je bilo prvo vino koje se otvaralo u godini kada je i obrano i pilo se u sezoni slava i venčanja. Šezdesetih godina je izgubilo svoju slavu, međutim u poslednje vreme se sortno vino Portugizer sve više promoviše i vraća mu se popularnost.

Kišov Portugizer iz 2016. godine je dobio titulu najboljeg Portugizera na svetu na dodeli nagrada mađarskog časopisa o hrani i vinu. Nismo imali priliku da probamo nagrađeno vino, ali smo bili sasvim zadovoljni i berbom iz 2017. Mlado vino, voćno, sveže, modro-ljubičaste boje.

Dok smo uživali u Portugizeru i pričama o vinariji i istoriji tradicije Kiš, Merlot se baškario u dekanteru, i čekao na svoj red.

Za sada, moje omiljeno crveno vino, moćni Merlot. Probali smo Merlot iz 2015. godine. Zasadi Merlota Kiš su jedni od najstarijih zasada na Fruškoj Gori. Rubin crvene boje, mirisa kupina i borovnica, intenzivnog voćnog ukusa, prijatnih kiselina i zrelih tanina. Klizi niz grlo savršeno, a ukus ostaje na nepcima i nakon progutanog gutljaja.

Došlo je vreme za desert. Domaća štrudla sa makom, sa tonom maka, i čuveni Bermet.

Bermet je tradicionalno karlovačko desertno vino. Za Karlovački Bermet se priča da se pio na evropskim dvorovima. Osvojio je caricu Mariju Tereziju, i paketi Bermeta iz Karlovaca su se slali na Bečki dvor po njenom naređenju. Takođe, iz olupina Titanika izvađene su flaše sa etiketama Bermeta iz Karlovaca.

Tipično za ovo desertno vino je to što ne postoji „zvaničan“ recept. Pravi se od mešavine dvadesetak različitih biljaka, ali svaka porodica ima svoj recept, odnosno svoj tajni sastojak i nijedan Bermet nije isti.

Ovog puta smo probali crveni Bermet. Vino je sa visokim procentom alkohola koji se ne oseća zbog slatkoće, punog tela i uljane strukture, aromatizovano, jako vino. Voćnog je mirisa sa primesama mirisa biljaka, možda najviše mente.

Beli bermet je ostao za sledeći put. 🙂

Nakon provedenih šest i više sati šetajući kroz vinograde, degustirajući vina i slušajući interesantne priče domaćina, došlo je vreme da se uputimo na sledeću destinaciju.

Ono što sam naučila iz planiranja ovog obilaska jeste to da ubuduće planiram posetu samo jednoj vinariji, i nakon toga – ništa!

Ukoliko želite delić atmosfere iz degustacione sale i sa vožnje traktorom, možete pogledati par kratkih videa u mojim story-ima.

Do sledeće posete i teksta, želim vam da uživate u omiljenim vinima! 🙂