Zamisli zaspiš u vinariji. Ali ne za stolom, ni pored bureta. 🙂

Zamisli probudiš se ujutru i ležiš u toplom, udobnom, prostranom krevetu, onako potpuno utonuo u jastuke i mekoću jorgana. Ustaneš i pogledaš kroz prozor na vinograde tek probuđene i obasjane Suncem. A samo par metara ispod tebe, tvog kreveta, pod zemljom leže burići puni vina, ili se fermentacija odigrava i dalje u inox posudama, dok sala za degustaciju čeka da ugosti sledeće posetioce.

Budna sam i razmišljam da li je ovo i dalje samo san ili se to meni konačno ispunila želja? I kreće osmeh i onaj savršeni osećaj u stomaku, blagi vrisak sreće i veliko hvala Univerzumu!

Možda ovako zvučno jednostavna i obična, ali za mene velika želja, i MOJA.

Da li veruješ u slučajnosti?

Sve se desilo davne 2017. godine, naravno, sasvim slučajno. Krenula sam sa društvom iz Beograda na svoje prvo kampovanje na Plitvička jezera, da se nađemo sa ostatkom ekipe. Kampovanje i ja, spoj nespojivog, ali još jedna želja na mojoj bucket listi.

Negde oko Fruške gore, zove drugarica koja je već na Plitvičkim i kaže da ne krećemo, jer od kampovanja ništa neće biti  (taj vikend, kasnije se želja kampovanja ispunila – možete pročitati moje utiske ovde). Kiša lije kao iz kabla, hladno je (iako je bio avgust), i nije prijatno iskusiti baš takvo kampovanje.

Na Fruškoj Gori Sunce sija, toliko je toplo da smo u majicama na bretele i sandalama. Shvatamo da je bezveze vratiti se kući i ne iskoristiti dan. Skrenuli smo sa autoputa računajući da ćemo naleteti na neku kafanicu (uslovno rečeno kafanu, mislim na restoran, kafić) sa lepom baštom, da ćemo sesti pojesti i popiti nešto, malo prošetati i vratiti se za Beograd.

Na Fruškoj Gori postoji preko 40 registrovanih vinarija, zar ne bi bilo lepo obići neki vinograd, kad smo već tu? Popiti malo vina, meziti neki lep sir i uživati u prirodi? I tako, hvala Bogu na Google-u, pronađem par vinarija i okrenem broj telefona, da vidim da li rade i da li su otvoreni za posete. Prva vinarija, prvi broj, javlja mi se Marija sa druge strane žice. Pomislih, mora da je sve ovo baš čista slučajnost da mi se baš javi prvi broj koji sam okrenula u roku od sekund, da se javi Marija, totalno super žena, koja na keca kaže „Naravno dođite očekujemo vas“.

I tako mi skrenusmo sa puta i krenusmo put „Deurić“ vinarije i Male Remete. Malo uzbrdo, malo nizbrdo, izbegavajući rupe na putu, dođosmo do vinarije. Zapravo smo stigli do zamka sa zelenim krovom, okruženim vinogradima i drvoredima jabuka.

Marija nas je dočekala nasmejana, raspoložena sa čašom vina i JBL zvučnikom, kroz koji je odzvanjala domaća pop-rock muzika.

Sedeli smo u dvorištu za drvenim stolovima, pijuckali rashlađeno belo vino uz platu domaćih sireva i kobasica. Obišli smo vinograde, halu gde se vrši odabir i pakovanje jabuka, zatim ogromne hladnjače u kojima se te jabuke čuvaju. Prošli smo ceo proces pravljenja vina, vinski podrum, salu za degustaciju, prošetali kroz restoranski deo, shop, salu za prezentacije. Otišli smo i u zaključani deo zamka gde se nalazi par soba – koje se inače ne izdaju javno, već ponekad, i nekome, retko. Tu mi se „rodila“ ta ideja. Zamislila sam sebe kako se budim baš tu. Ali ne izdaju se…

Skretanje sa puta je potrajalo par sati. Par sati sedenja, šetanja, razgovora, smeha, vina. Idelan spoj za moju savršeno isplaniranu subotu za kampovanje.

I tako slučajnost se pretvorila u jedno novo lepo poznanstvo, novo iskustvo i novu posetu vinariji. U doba modernih tehnologija, nastavili smo da se pratimo preko društvenih mreža – vinarija, Marija i ja. Svaki sledeći put kada bih pila Deurić, uslikala bih, poslala sliku uz pozdrave i tako se druženje nastavilo.

Idelan 29 – i

Kako sam u društvu nas pet zadužena za planiranje obilazaka vinarija, jedva sam čekala da podelim novo iskustvo sa mojim ženama i da zajedno odemo u posetu vinariji i da upoznaju moju super imenjakinju – ženu zmaja koja je somelijer, drži časove u udruženju somelijera Vojvodine, vozi motor i živi 300 na sat punim plućima.

Tako je i došla ideja da svoj rođendan proslavim baš tu na Fruškoj Gori. Mala vikend škola vina koju će nam držati Marija, obilazak vinarije, vinograda, pijuckanje vina do kasno u noć i buđenje u zamku. Idealan 29 – i.

U subotu ujutru smo se spakovale u auto, pokupile kafu usput u omiljenoj kafeteriji i krenule put Fruške Gore. Red muzike i pevanja na sav glas, red smeha, red priče. I tako nepunih sat vremena. Potrefilo se, opet puka slučajnost, da je baš taj dan Fijakerijada, pa smo se do vinarije pratili sa gomilom fijakera i divnih konja.

Dočekala nas je Marija i još par prijatnih ženica. Za početak čaša domaćeg soka od jabuka. Nakon kratkog odmora od napornog puta počela nam je vikend škola.

Škola traje oko četiri sata. Četiri sata priče o vinima – nastanku, procesu pravljenja vina, degustaciji, vinskoj kulturi, predstavljanju vina, i ostalim zanimljivostima. Naravno da ne pričate tj.ne slušate samo predavanje, već se usput i degustira. Kreće se lagano sa belim vinima i ide se ka crvenim. Kako smo bile gladne posle puta i morale nešto da prezalogajimo na času, dobile smo (svaka svoju) divnu platu sireva u obliku čaše vina sa hrskavim svežim hlebom.

Sad zamislite celu sliku – priča o vinu + sirevi različitih vrsta (stari, mladi, koziji, sa orasima, u kori hrastovog drveta…) + vino(a) + omiljeni ljudi. Životiću lep li si. 🙂

Škola je namenjena ljubiteljima vina. Nije u pitanju stručni kurs za profesionalne somelijere, već stručno predavanje somelijera za sve zaljubljenike u vino. Više o školi vina i šta sam tamo sve naučila možete pročitati ovde.

U školi smo se baš zabavile. Servirale vino jedna drugoj, isprobavale, mućkale i pljuvale vino u kiblu (kao profi degustatori, mada moram priznati da mi je bilo malo žao tog vina), slikale, upijale sve što je Marija pričala, i posle prepričavale jedna drugoj. Idealno je da vas ima više, jer taman svako zapamti po nešto pa se posle možete dopunjavati.

Jabuke i vino, reš prepečen tost (+ luk)

Nakon predavanja sledi zabava uz JBL i Olivera Dragojevića na repeat-u. Čekajući ručak i diplome (da, da sada sam Diplomirani Wine ljubitelj!) iskoristile smo vreme za sedenje na travi i uživanje u zalasku, razmenjivanje utisaka iz škole i neizbežno slikanje.

Ručak je na prvu loptu, kada smo čule šta je, bio ispraćen uz rečenicu „pa i nismo puno gladne“ (a zapravo smo umirale i pored one plate sireva). Servirane su nam domaće kobasice, domaći hrskavi hleb i austrijski specijalitet – jabuke i luk izrezani na šnite i prženi na puteru. Hleb ćemo svi jesti sigurno, kobasice isto (osim drugarice koja je vegeterijanac), ali prilog od luka i jabuka?! Kad smo već tu, morale smo probati. Sva sreća pa je jedna od nas, Kristina, hrabra da prva proba. Jedan zalogaj, dva… I oduševljenje. Moram priznati, nakon toga, sve smo uzele da probamo i ukus je ludilo. Takav fenomenalan spoj kiseline jabuka, slatkoće i male ljutine luka sa mekoćom putera. Uz to začinjene kobasice taman dolaze do izražaja koliko treba. Sve to je ispraćeno osvežavjućim, razigranim, voćkastim ukusom Gewurztraminera.

Kako se bez deserta ručak ne može završiti, počastile smo se domaćom lenjom pitom od jabuka i cimeta sa šlagom. Inače u vinariji nema hrane, osim ako se unapred ne najavi dolazak. Mi smo opet imale sreću, ili ponovo slučajnost, da je ostalo taman pet povećih parčića lenje pite. Lenju pitu smo upotpunili Merlot-om. Suvo vino, koje ostavlja ukus punog tela na nepcima, sa mirisom karamele i ukusom suvih šljiva. Skladan odnos kiselina i tanina, ukus koji se zadržava dugo u ustima. Pomešan sa ukusom jabuka i cimeta pravi fantaziju u ustima i čini se da je svaki novi gutljaj i zalogaj intenzivniji i bolji od onog prethodnog.

Ispunjenje želja

Marija i svi zaposleni vinarije „Deurić“ su nas uskoro napustili. Ostavili su nam na čuvanje celu vinariju, pokazali nam sobe koje su spremljene za nas. U kuhinji je čekala velika plata sireva, kobasica i pršuta, za svaki slučaj ukoliko ogladnimo tokom noći. Shop pun vina je otključan, frižider za vina napunjen, i sve nam je bilo dostupno.

Osmeh sa lica nam se nije skidao. A nije on bio izmamljen vinom koje smo popile. Osmeh je bio zapravo prikaz zadovoljene i srećne duše i punog srca. Moje omiljene žene pune različitih priča i dešavanja, ceo ambijent i atmosfera koju smo sebi napravile, dan ispunjen divnim dešavanjima, i kao višnja na šlagu sobe na vrhu zamka vinarije.

Sedele smo u vinariji do duboko u noć. Slušale muziku koja je treštala iz obližnje kafane i mešala se sa našim JBL zvukom iz koga je i dalje pevao Oliver. Nekako mi je on tada bio omiljeni, i njegova pesma „U mom zagrljaju“ se mogla vrteti uzastopce danima, a ja bih svaki put pevala sa oduševljenjem kao da je prvi put čujem.

U nekom trenutku smo se rasporedile po sobama i zaspale. Razmišljala sam kako jedva čekam da se probudim ujutru, uzmem dnevnik u ruke i krenem da ispisujem utiske i pokušam da sama sebi zapišem osećaj sreće i zadovoljstva kako bi ostao urezan u moja sećanja.

Vi još uvek niste otišle?

Jutro je počelo baš kako sam ga zamišljala. Ranije buđenje (iako ja uvek poslednja ustanem), spremanje uz muziku, djuskanje, priča i pitanje „A šta ćemo doručkovati?“. Kafa na Suncu u dvorištu, iščekivanje grupe novinara koja taj dan dolazi u posetu i prepričavanje noći provedene u vinariji uz poneko hvaljenje na društvenim mrežama gde smo se to jutros probudile.

Za doručak smo dobile ono što je imalo u kuhinji – domaćinski omlet, salata, domaći sir i hleb. Mislim da u tom trenutku nismo ništa bolje mogle ni zamisliti. Ovde nije bio kraj naše posete. Došli su novinari. I kako juče nismo stigli da obiđemo vinski podrum i da prođemo ceo proces pravljenja vina – od berbe do flaširanja, krenuli smo svi zajedno u obilazak uz priču  Zlatka (www.zlatco.com i moj omiljeni tekst).

Počeli smo sa pričom o berbi – kada počinje, koliko dugo traje, kako je izgledalo to ove godine. Mi smo u poseti bili baš kada je bio poslednji dan berbe, pa smo imali priliku da vidimo i proces selekcije grožđa, vibracioni sto  i mašinu koja služi za odvajanje peteljke od bobica. Sledeći korak je muljanje, zatim fermentacija, odležavanje, flaširanje, zatim vinski podrum i piča o vinima koja nastavljaju svoj proces sazrevanja u hrastovim burićima u vinskom podrumu.

Obilazak se završio u sali za degustaciju gde smo svi zajedno sumirali utiske uz isprobavanje vina i lokalnih specijaliteta. Kada je ovako ispunjeno vreme uz divne vodiče nemate osećaj koliko je zapravo vremena prošlo.

Tako je došao kraj našoj poseti „Deurić“-u ovog vikenda. Uz divne utiske, nova znanja i sjajan osećaj krenule smo nazad u Beograd.

 

Do sledećeg teksta, želim vam puno slučajnosti u životu i dobrog vina da nazdravite!