Regija nestvarnih prirodnih predela i bajkovitih kuća sa polu-drvenim konstrukcijama i balkonima obraslim cvećem u raznim bojama. Mesto čiju površinu većinom čine vinogradi u kojima bele sorte grožđa caruju, a Gewurztraminner vodi glavnu reč.

Mnogobrojna sela koja treba obići i vinarije vredne stavljanja na listu “za posetiti”. Ukoliko ste došli na nekoliko dana, jako je teško odlučiti se i napraviti uži izbor.

Ja sam se ovaj put odlučila za posetu vinarije „Hubert Krick“.

Nalazi se u mestu Winzenheim, nedaleko od Colmara. Manja, porodična vinarija koju vode otac i dva brata. Poseduju 14 ha vinograda. Najstariji zasadi su čak iz 1600 godine, a prva proizvodnja vina datira sa početka 17. veka.

Krick vinarija s vremena na vreme organizuje „šetnju kroz vinograde“ i ručak u vinariji.

 

Šetnja kroz vinograde

 

Mesto okupljanja je bila vinarija. U jutarnjim časovima smo se okupili i lagano krenuli ka vinogradima. Ceo put je bio obeležen strelicama kako bismo znali kuda treba ići i kako se ne bismo izgubili u hektarima vinograda.

Vinogradi kroz koje smo šetali ne pripadaju isključivo porodici Krick, već je šetnja kroz vinograde i drugih vinarija ovog mesta. Kako su uglavnom zasadi na padinama, tako je i ova šetnja bila većim delom uzbrdo.

Predeli kroz koje smo prolazili su fantastični. Okruženi vinogradima i prirodom. Pogled se prostire na ceo Winzenheim, gde se vide kuće sve istih visina.

Obeležena staza kroz vinograde je bila duga 7 km. Organizovana su tri “stop mesta“ – stanice gde smo stajali da odmorimo i probamo različita vina. Na svakoj “stanici” smo isprobavali po tri vina. Ni na jednom nam nisu otkrili tajnu koja vina su u pitanju, već smo sami pogađali sorte grožđa. Ova pogađanja su bila deo kviza koji je organizovan – pobednik je onaj koji ima najviše tačnih odgovora, i kao nagradu dobija vino.

 

Degustacija “na slepo”

Na prvom odmoru smo probali tri crvena vina. To me je začudilo, jer sam za početak degustacije očekivala belo vino. Obzirom da Alzas nije regija poznata po crvenim vinima, pretpostavljam da su ih stavili kao prva jer su i najmanje bitna.

Dva su bila Pinot Noir, dok je treće bila crvena kupaža vinarije iz Languedoc-a. Nijedno me nije oduševilo. Dva Pinot-a su bila suva vina sa izraženom kiselošću. Jedno je bilo toliko taninsko da je u potpunosti skupljalo usta prilikom konzumiranja. Dok je drugo, manje taninsko na aromi bilo začinsko i specifičnog ukusa kisele, nedozrele višnje sa začinima.

Na drugom mestu su nas sačekala tri bela vina. Prvo vino smo prepoznali i bio je to Riesling. Zlatno žute boje koja pomalo vuče na zelenkasto. Mirisa limete i citrusa, na ukusu suvo sa zaokruženim kiselinama. Druga dva su (kasnije smo saznali) bili Pinot Blanc i Muscat. Muscat je od sva tri bilo najslađe vino. Naravno, kako nisam (još uvek) somelijer, nisam uspela da pogodim sva vina. Za Muscat sam očekivala da je inače dosta slađi. Ovaj je bio osvežavajuć i pitak. Slađi od perthodna dva, ali ne preterano.

Tri vina na poslednjoj stanici su bila ponos Alzaških vina – Gewurztraminner-i. Vino sa kojim sam se prvi put susrela u Alzasu pre par godina.

Predrasude o ovoj sorti, pa čak i moje do skoro, su bile te da ono mora biti slatko. Da je jednostavno takvo, i da vino Gewurz je vino koje ne može biti suvo. Međutim, predrasude su lako oborive kada dođete u Alzas i krenete da isprobavate različite 🙂

Dobar deo Gewurz-a se pravi kao suvo vino. Dok su vina kasne berbe slađa na ukusu, i naravno ledene berbe, vina na koja su Alzašani posebno ponosni.

Gewurz je po meni najmirišljavije vino – miris svežine, cveća, bagrema, tropskog voća, meda… Toliko aroma se može osetiti u jednom vinu. Na ukusu je u zavisnosti da li je kasna berba ili ne, slađi ili suv sa zaokruženim kiselinama, pomalo mineralan. Ume biti lepršav i lagan. Jednom kada se Gewurz proba, ne može mu se zaboraviti ukus. A ukoliko ga probate u Alzasu, i to više različitih, postoji velika šansa da će vam toliko osvojiti srce da će postati omiljeno vino.

Poslednja tri vina su definitivno bila moja omiljena. Ne znam koje mi je lepše i koje bih izabrala da ponovim, verovatno sve po malo (kao što smo i uradili 🙂 ).

 

Čaše za vino

 

Ono što mi se nije dopalo na ovom putu kroz vinograde su bile čaše iz kojih smo pili vino. To su bile male čaše od 1 dl, kao za tekilu ili rakiju. Sa debelim staklom.

Kako vlasnik vinarije kaže, čaše su takve zbog praktičnosti i duge šetnje. Teren kojim se prolazi nije najravniji, i s obzirom da svoju čašu sve vreme nosite sa sobom, ova se lako mogla staviti u torbu.

Ručak u vinariji

 

Nakon šetnje kroz vinograde, u vinariji se nastavio ručak. Stolovi su bili smešteni u dvorištu vinarije i unapred su se mogli rezervisati.

Hrana se spremala na licu mesta (bili su postavljeni roštilji koji su se mogli koristiti) ili se već unapred spremna hrana donosila. Vinarija nije organizovala hranu, već je svaka porodica/društvo za sebe donela ono što je planirala da jede, dok je vina bilo na raspolaganju.

Obilazak vinarije

 

Posle ručka smo se zaputili u obilzak proizvodnje i podruma.

Kao i većina vinarija u Alzasu, velikih inox sudova ima puno u odnosu na samo nekoliko barik burića. Poređani su u prostoriji za proizvodnju jedan do drugoga.

Kroz vinariju nas je sproveo najstariji vlasnik, Hubert. Podrum u kome se čuvaju vina je iz 1800 godine. Zakopan duboko ispod zemlje, sa masivnim drvenim vratima i zidovima pomalo oronulim odaje utisak starosti i tradicije. Miris vina se širi podrumom, kao i hladnoća. Zbog dobrog čuvanja vina, ovde je je tokom cele godine temperatura konstantna, između 13 i 16 stepeni.

U podrumu se čuvaju sve boce od trenutka flaširanja do same prodaje. Na godišnjem nivou, vinarija proizvodi oko 100.000 flaša. Sve boce su poređane u metalnim kavezima, položene, sa nazivom sorte i godinom proizvodnje.

U nastavku podruma, novijem delu koji je naknadno izgrađen, nalazi se mašina za pravljenje penušavca, u Alzasu poznatog kao Cremant. Prvi put sam videla kako izgleda mašina. U našim vinarijama sam uglavnom videla tradicionalni metod gde se flaše ručno pomeraju u određeno vreme.

U kockama metalnih konstrukcija, obloženih drvetom, stoje boce pod određenim uglom. U tačno određeno vreme mašina se uključuje i okreće u smeru kazaljke na satu za 1/8. Ovo je pravljenje penušavca takozvanom tradicionalnom šampanj metodom.

Poseta se završila obilaskom prostorija u kojima se vino sprema da konačno dođe do potrošača – prostorije sa mašinama za flaširanje i etiketiranje.

 

Etikete vinarije “Hubert Krick”

 

Imaju šest etiketa belog vina, dok rosea i crvenog samo po jedno. Crveno je kao i većina Alzaških, Pinot Noir.
Od belih etiketa proizvode Pinot Blanc, Pinot Gris, Riesling, Muscat, Sylvaner, i naravno Gewurztraminner.

Pinot Blanc je sorta sa kojom sam se najmanje susretala do sad. Privuklo mi je pažnju i ostavilo jak utisak. Vino je u krajnju ruku neobično. Na prvu loptu bih rekla prosto. Nakon nekoliko gutljaja osete se sve njegove posebnosti. Izrazito suvo. Mirisa zelenih jabuka. Pored kiseline, koja je jaka, prisutna je svežina.

Lepo rashlađeno odlično se slagalo sa pečenjem koje smo poneli za ručak. Što me je iznenadilo, jer bih uz takvu vrstu mesa, uvek birala crveno vino jačeg karaktera.

 

Kako posetiti vinariju?

Vinarija je otvorena svakim radnim danom i subotom (pauza za ručak je od 12 h do 13:30h). Najbolje je unapred kontaktirati vlasnike putem sajta ili broja telefona sa sajta. Ljubazni su, druželjubivi i pričaju engleski.

 

Živeli do sledećeg čitanja, za prijatna iznenađenja! 🙂